Prepricane lektire i analize dela za Osnovnu skolu - Page 3 - Forum
[ New messages · Members · Forum rules · Search · RSS ]
Page 3 of 5«12345»
Forum moderator: mallaMaja 
Forum » Obrazovanje » Obrazovanje » Prepricane lektire i analize dela za Osnovnu skolu
Prepricane lektire i analize dela za Osnovnu skolu
mallaMaja Date: Ponedeljak, 2012-10-01, 3:18 PM | Message # 31
VIP CLAN
Posts: 504
Reputation: 3
Reputation: 2
Offline
ALISA U ZEMLJI CUDA

Alisa je rado šetala po poljima i zavirivala u svaki mogući kutak. Tako je jednom sela ispod drveta. Opazila je nekog čudnog zeca koji je gledao nervozno u sat i nekud žurio.

"Kuda to žurite, gospodine?" upitala ga je devojčica. Zec nije odgovrio, samo je brzo nestao u jednoj rupi. Alisa je krenula za njim i ...osetila je da nekud propada. Dugo je tako padala, sve dok na kraju nije stigla do dna. Nije bila povređena, pa je pokušala da se uspravi i opazila je neka veoma mala vrata. "Pa ja kroz njih ne mogu da prodem!" uzviknula je.
"Zašto su tako mala?"
"Popij malo ove čarobne tečnosti", reče joj neki miš, "pa ćeš i sama postati mala!"

Alisa ga posluša i naglo se smanji. Bez muke prođe kroz vratašca i nađe se u prekrasnom ali neobičnom vrtu: biljke i pečurke imale su vrata i prozorčiće. Tu je nekakav čudak sa šeširom pripremao gozbu sa čajem. Bio je okružen neobičnim društvom. I zec je, naravno, bio stigao.

"Šta to slavite?" upita ih Alisa. "Naš je-rođendan!" odgovoriše oni.

Onda društvo pređe u vrt ruža. Jedna od nih je bila bela i uplakana, pa Alisa priđe i poče da je boji u crveno. Naiđoše silni gosti, a među njima i mnogo karata za igru. Karte su, kao vojnici, bili pratnja herc-kraljice. Kad je herc-kraljica opazila šta Alisa radi, strahovito se naljutila i viknula svojim stražarima, kartama:
"Uhvatite je! Uhvatite je!"
Straža polete ka Alisi, a ova, prestrašena da će je ščepati, stade bežati što je brže mogla. Za njom se diže užasna prašina i galama.

Bežeći tako naiđe na ona vratanca, prođe ispod njih, ispi malo tečnosti i ponovo postade velika. Onda se uzvera uz onaj otvor i vrati u podnožje drveta pod kojim je sedela pre nego je zadremala. Tamo je još uvek bila njena mačkica, a sa njom još nekoliko životinja koje su je čudno gledale.
mallaMaja Date: Ponedeljak, 2012-10-01, 3:18 PM | Message # 32
VIP CLAN
Posts: 504
Reputation: 3
Reputation: 2
Offline
CRVENKAPA

Bila jednom jedna devojčica, ljupka i mila kako se samo zamisliti može. Zvali su je Crvenkapa jer je stalno nosila crvenu kapicu koju joj je isplela baka.
Crvenkapa je s roditeljima živela u kućici pored velike šume, a na drugom kraju, u maloj kući stanovala je Crvenkapina baka.

Jednog dana majka je poslala Crvenkapu da odnese ručak baki koja je bila bolesna. Upozorila je da požuri i ne skreće s puta. Crvenkapa se nije plašila i usput je zastala da nabere baki malo cveća. Nije primetila da iza dveta vrebaju dva velika oka. Bio je to strašni vuk. Prišao je Crvenkapi i upitao:
-Šta radiš devojčice?
-Berem cveće za bolesnu baku-odgovorila je Crvenkapa.
-Kao ćeš da uđeš ako je baka bolesna? upita lukavi vuk.
-Pokucaću tri puta-reče Crvenkapa, ne sluteći ništa.
Vuk je pozdravi i najkrćim putem odjuri do bakine kuće. Kada je stigao, vuk je pokucao tri puta i kada je baka pitala ko je, promenjenim glasom odgovorio:
-To sam ja, Crvenkapa.
Baka je ustala i otvorila vrata.
Vuk je odmah skočio i progutao baku. Obukao je njenu spavaćicu, stavio kapicu i naočare i legao u krevet.
Tako je prerušen čekao Crvenkapu i mislio kako ga ona sgurno neće prepoznati
Kada je Crvenkapa stigla do bakine kuće i pokucala tri puta, vuk je, imitirajući bakin glas, pozvao da uđe. Crvenkapu je iznenadio bakin izgled pa je upita:
-Bako, bako, zašto imaš tako duge ruke?
-Da te bolje zagrlim, dete moje.
-Zašto su ti tako velike oči?
-Da te bolje vidim.
-Zašto su ti tako velike uši?
-Da te bolje čujem, zlato moje.
-Bako, bako,zašto imaš tako velike zube?
-Da te lakše pojedem -zarežao je vuk i progutao Crvenkapu.

Šumske životinje koje su bile Crvenkapini prijatelji obavestile su drvoseču o tome šta se dogodolo. Drvoseča se odmah uputio bakinoj kući i kada je ušao, zatekao je vuka kako spava. Zamahnuo je sekirom i iz stomaka izađoše baka i Crvemkapa, žive i zdrave.

Tako je završio stršni vuk, a baka, Crvenkapa i drvoseča su slatko pojeli ručak koji je Crvenkapina mama spremila.
mallaMaja Date: Ponedeljak, 2012-10-01, 3:18 PM | Message # 33
VIP CLAN
Posts: 504
Reputation: 3
Reputation: 2
Offline
MACAK U CIZMAMA

Bio jednom jedan stari mlinar i imao tri sina. Na samrti, on ih pozva da im ostavi ono što je imao. Najstarijem sinu dade mlin, drugome magarca, a najmladem macka. I tako siroti mladic uze macka i pode u svet.

Ubrzo je otkrio da njegov macak nije obican. Umeo je da govori, znao je mnoge veštine, a nosio je carobne cizme koje je ukrao jednim divu.
-Gospodaru, ucinicu te bogatim. Od sada, kad te neko pita, reci da si Markiz od Karabasa- rekao je macak zacudenom mladicu i poveo ga do jednog jezera. Zno je da ce tuda uskoro da prode kralj sa svito i kcerkom i nagovorio je gospodara da ude u vodu i pretvara se da se davi.

Ubrzo je naišao kralj koji je sa kcerkom i svitom pošao u šetnju. Kada su videli mladicakao se davi, zastali su da mu priteknu u pomoc. Mladic je, kako ga je savetovao macak, isricao da je on Markiz od Karabasa i da su mu razbojnici ukrali odelo. Kralj mu je poverovao i dajuci mu odelo, smestio ga u kociju zajedno sa princezom da nastave šetnju.

Jureci ispred njh, macak stiže u prekrasan zamak ciji je gospodar bio jdan stašan div. Neustrašivi macak izade ispred stršnog gospodara i kad se ovaj razbesneo videci svoje carobne cizme na nogama macka, lukava životinja mu rece da je došao da mu ih vrati. Div odobrovoljen, poce s njim da razgovara.
Macak je tada upitao diva dali je istina da može da se pretvori u bilo koju životinju. Kobajagi cudeci se, rekao je da ne veruje da može da se pretvori u lava. Div se tada grohotom nasmejao i pretvorio u strašnog lava.
Macak je ustuknuo pred stršnom rikom pravci se da je uplašen. Tada lukavo rece divu kako je lako biti veliki i zacika ga da se pretvri u miša. Brzopleti div, da bi se pokazao, za tran oka pretvori se u malog miša.
Videci miša kako trci, macak skoci, zgrabi ga i pojede u jednom zalogaju.

Tako je div zauvek nestao, a macaku je ostao zamak sa ogromnim bogatsatvom. Utom je stigla i kraljava kocija i macak izade ispred zamka da primi uvažene goste. Poklonio se i poželi im dobrodošlicu u zamak Markiza od Karabasa, namignuvši usput zacudenom mladicu.
U meduvemenu se izmedu mladica i princeze rodila ljubav i kralj, videvši veliko bogatstvo, pristade da se princeza uda za Markiza od Karapasa. A lukavi macak je veselo i zadovoljno živeo sa svojim gospodarima.
mallaMaja Date: Ponedeljak, 2012-10-01, 3:18 PM | Message # 34
VIP CLAN
Posts: 504
Reputation: 3
Reputation: 2
Offline
VRABAC I LISICA

Poljski vrabac je stajao na drvetu kraj svoga gnezda. U gnezdu su bili gladni vrabčići.. Otvarali su kljunčiće i vikali : "Daj meni! Daj malo meni"! A on im je stavljao u kljun po parče slatke hrane. Bili su još mali, goluždravi. Trebalo je još da rastu pa da dobiju perje.
Taman vrabac htede da odleti da donese još hrane, kad ugleda ispod drveta žućkastog lukavog lisca.

-Ej, vrabče!- povika lisac. –Sad ču da ti oborim gnezdo i da pojedem tebe i tvoje vrabčiće!
- O, lišce, molim te, nemoj! Ja ću tebi dobaviti hleba, mesa i kolača, koliko voliš! -reče uplašeni vrabac.
Lisac pristade. Vrabac mu onda reče:
-Pođi za mnom, sakrij se i čekaj kraj ovog puta.
U tom niđoše putem dve seljanke –majka i ćerka. Nosile su u korpama ručak radnicima. Odjednom vrabac pade na put ispred njih i poče da se pretvara kao da mu je krilo slomljeno.

- Pazi, majko, pa to je mali vrabac! On je ranjen, hajde da mu pomognemo! -povika devojčica.
Spustiše korpe i pođoše za vrabcem. Za to vreme lisac priđe korpama i dobro se najede mesa, hleba i kolača .

Sutradan, evo opet lisca. Stao je ispod vrabčevog gnezda i počeo da preti:
-Čuj, vrabče, sad ću da ti oborim gnezdo i da pojedem tebe i tvoje vrabce!
-Pusti me, lišče, molim te, a ja ću tebi nabaviti dobrog vina – reče vrabac.
Lisac pristade.
Onda vrabac polete do druma kud su prolazili ljudi i na kolima vozili burad sa vinom. Slete jednom vozaču na kapu, pa mu kljucnu uvo. Ovaj se naljuti, potegne sekirom na vrabca, promaši ga i raseče bure. Proli se vino, a lisac dotrca i dobro se napije.

Ali, sutrdan, opet dođe lisac ispod vrabčevog gnezda:
-Hej, vrabče, hoću da se smejem. Ako ne učiniš da se mnogo smejem, gotovi ste ti i tvoji vrabčići!
Vrabac nije imao kud, nego povede lisca u selo kod jedne staje. Tu je sedela seljanka i muzla kravu. Vrabac slete na kravu i poče kljunom da je golica. Krava zamahnu repom pa umesto vrabca, udari seljanku. Seljanka se preturi sa stolice i prsu mleko. To uplaši jednu mačku, ona jurnu da beži. Na mačku zalaja pas i pojuri je, a to uplaši i druge životinje: poleteše kokoši, guske zagakaše, konji zanjištaše, krave zamukaše. Diže se velika graja. Nastade jurnjava po dvorištu, a lisac se za to vreme smejao, smejao do mile volje.

Ali, sutradan, opet dođe lisac ispod vrabčevog gnezda: -Čuj, vrabče, hoću sad da me uplašiš ili ću oboriti drvo i pojesti i tebe i vrabčiće.
Vrabac mu reče:
-Lišče, stavi maramu na oči i pođi za mnom!
Polako, polako, doveo je lisca do jedne šume gde su bili lovci sa psima.
-Otvori sad oči, lišče! -povika vrabac.
kad je lisac pogledao, a ono ljuti psi jurnuše na njega. Lovci zapucaše.
Lisac se toliko uplaši, da je pojurio što je mogao brže. Ne,zna se šta je posle bilo, ali vrabac ga više nije video.
mallaMaja Date: Ponedeljak, 2012-10-01, 3:19 PM | Message # 35
VIP CLAN
Posts: 504
Reputation: 3
Reputation: 2
Offline
RUŽNO PAČE

Jednog dana, na seoskom imanju izleglo se iz jaja nekoliko lepih žutih pačića. Mama patka ih je sa ponosom gledala, čekajući da se iz poslednjeg, velikog jajeta izleže još jedno. Koliko je njeno razočarenje bilo kada se pojavilo veliko, nezgrapno pače, potpuno drugacije od ostalih. Oh, kako je ružno"! uzdahnula je patka. Ipak, kao i svaka majka, ubrzo je zavolela svje veliko, ružno pače, pa ga je vodila i hranila kao i ostalu decu. Međutim, to nije bilo dovoljno. Susedi su se svi redom smejali ružnom pačetu, rugali su mu se, zlostavljali ga i tukli, sve dok ga jednog dana, u odsustvu patke, nisu oterali od kuće.

Jadno, uplakano pače bežalo je sve dalje od nevaljalaca i od svog doma, gladovalo i skrivalo se. Nekako se ipak snalazilo, ali onda je počeo da pada gusti beli sneg. Uskoro je prekrio polja i šume, voda se zaledila, a hrane nigde. Promrzlo i gladno pače ugledalo je pred sobom nečiji dom.
Jedva je našlo snage da priđe vratima i zakuca. Srećom, domaćini su ga čuli i otvorili. Pred njim se ukazala topla soba, sa vatrom na ognjištu i hranom u kotliću.
Pusti to siroče, neka uđe! reče domacin svojoj ženi. Nahrani ga i utopli, vidiš da je sasvim promrzlo! Deco, odnesite ga u postelju", reče gazdarica. "Pokrijte ga i nahranite, možda će preživeti"! Deca poslušaše. Odnesoše klonulo i promrzlo pače, pokriše ga i čim je otvrilo oči, nahraniše ga toplom kašom.
Pače se brzo oporavilo i tu bi zauvek ostalo, ali ga gazdarica otera kad je shvtila da pače ne leže jaja i od njega nema koristi. "Pođi dalje", reče, "ince si ružno"!
Do kraja zime jadno pače se nekako snalazilo. Dočekalo je da grane sunce i otopi se sneg.

A onda je, na plavoj vodenoj površini, ugledalo predivne bele ptice dugih vratova. "Šta bih dao da sam i ja takav, a ne ružan tako da me svi teraju"! uzdahnu.
U tom času prišla mu je divna labudica. Pače je od stida saglo glavu i ugledalo u vodi svoj lik: divnog belog labuda!
Tokom teške zime ružno pače beše poraslo i pretvorilo se u prekrasnu pticu. Okružiše ga mnoge, isto tako lepe ptice, a najlepša labudica zaklikta i dade mu znak da pođe za njom. Ponosni mladi labud glasno kliknu i snažno zapliva.
Njegovim patnjama beše došao kraj.
mallaMaja Date: Ponedeljak, 2012-10-01, 3:19 PM | Message # 36
VIP CLAN
Posts: 504
Reputation: 3
Reputation: 2
Offline
IVICA I MARICA

Drvoseca i njegova žena bili su veoma siromašni. Imali su dvoje dece, Ivicu i Maricu. Teško su živeli.
Jedno vece, dok su se umorni vracali sa posla kuci, izgubili su u šumi decu.
Ivica i Marica našli su se sami u mraku. Plakali su, ne znajuci put. Silno uplašeni, prespavali su noc pod nekim stablom a ujutro su krenuli dalje.

Na proplanku used šume naišli su na kucicu nacinjenu od keksa i kolacica. Kolaci su bili mamac. U kuci je stanovala strašna veštica. Ona je uhvatila Ivicu i Maricu.
Veštica je gurnula Ivicu u kavez, hraneci ga da se dobro ugoji. Nameravala je da ga ispece i pojede.
Marica je morala da pomaže veštici. Mada je bila mala, smišljala je kako da spase sebe i svog brata.

Kada je veštica otvorila vrata velike peci da vidi kako plamti vatra, Marica je gurne u pec.
Veštica je sagorela, njene zle moci je nestalo.
Sestrica oslobodi Ivicu iz kaveza. Bili su spašeni. Ubrzo su pronašli put kuci.
Carobni kolacici u Maricinoj kecelji pretvorili su se u suvo zlato. Bila je to nagrada za njihovu hrabrost.
mallaMaja Date: Ponedeljak, 2012-10-01, 3:19 PM | Message # 37
VIP CLAN
Posts: 504
Reputation: 3
Reputation: 2
Offline
PALČIĆ

Jedne večeri siromašni šumar poveri se svojoj ženi da će sutra dan morati da ostavi njihovu sedmoricu dečaka u šumi jer nije imao dosta novca da ih sve prehrani.
Palčić, najmlađi i najdovitljiviji od sedmorice braće, čuo je te reči, a sutradan, idući kroz šumu sa ocem i braćom, svaki čas je bacao mrvice hleba da bi po tom tragu mogao da nađe put do kuće. Dok su se uspinjali jednom stazom, primetiše da im je otac nestao i uhvati ih strah, ali Palčić ih je hrabrio, uveren da će pronaći put povratka. Nažalost, ptice behu pojele sve mrvice koje je on bacao. Ipak, u daljini ugledaše osvetljene prozore neke kuće.

Palčić povede svoju gladnu i uplašenu braću prema dalekoj svetlosti. Tako stigoše do kuće, u koju ih primi neka dobra, ali povelika žena. Ali tada stže i gospodar kuće, a to je bio zli div, koji zatvori dečake u podrum da bi ih sutra dan pojeo. Žena pripremi večeru divu, a u vino mu pomeša prašak za uspavljivanje. I dok je div bio zabavljen jelom, mališani uspeše da se iskradu i pobegnu. Kad je div shvatio da su pobegli, obuo je svoje čarobne čizme u kojima je jednim korakom prelazio sedam milja i krenuo za njima. Ali prašak je počeo da deluje, i div odjednom oseti neodoljivu pospanost, pa leže na zemlju i zaspa. Onda mu Palčić svuče čizme od sedam milja, pa obuvši ih sam pojuri da o svemu obavesti kraljevsku stražu. Div je onda zarobljen, a kralj nagradi Palčića i njegovu braću kesom dukata.

Tako se oni srećno vratiše svojim roditeljima i zauvek ostadoše s njima.
mallaMaja Date: Ponedeljak, 2012-10-01, 3:19 PM | Message # 38
VIP CLAN
Posts: 504
Reputation: 3
Reputation: 2
Offline
MARKO KRALJEVIC KAO ISTORIJSKA LICNOST
Marko Kraljevic rodjen je sredinom XIV vijeka kao sin kralja Vukasina, gospodara Prilepa, i velikog dijela Makedonije, i majke Jevrosime. Otac, kao vladar tog dijela Makedonije, opremio je vojsku sa bratom despotom Ugljesom. Ta vojska trebala je da sprijeci dalju najezdu Turaka na Balkansko poluostrvo i porobljavanje srpskih zemalja. Nazalost, dok su bili utaboreni na obalama rijeke Marice, u noci 1371. godine, Turci su ih bez najave napali i napravili pravi masakr. U bici na Marici poginuo je Vukasin i njegov brat a njegove zemlje pale su pod tursku vlast. Marko, kao prestolonaslednik, nemocan da ucini nesto vise, zbog turske nadmoci, postaje turski vazal. To je podrazumjevalo i njegovo angazovanje u vojnim operacijama turske vojske. Ubrzo se dokazao kao snazan i sposoban borac pa je dosao do titule turskog vezira, sto je prestavljalo visok polozaj u turskom drustvu. Njegovo omiljeno oruzje je, bas kao i u narodnim pjesmama, bio topuz kojim je vjesto baratao. Sudbina mu je odredila da izgubi zivot u bici na Rovinama i to na strani vojske koja je pogubila njegovog oca i okupirala njegove zemlje. Dakle, njegova prava istina o njegovom zivotu je dosta surova i daleka od prica iz narodnih pjesama, koje su ga velicale kao najveceg srpskog junaka.
mallaMaja Date: Ponedeljak, 2012-10-01, 3:20 PM | Message # 39
VIP CLAN
Posts: 504
Reputation: 3
Reputation: 2
Offline
SARAC

Marko ispituje sposobnosti konja

Bio je najpoznatiji konj u narodnim pjesmama i ujedno Markov omiljeni ljubimac(Marko je imao i sivog sokola) i vjerni pratilac.
Postoji legenda koja kaze da je Kraljevic mjenjao mnogo konja jer ga ni jedan nije mogao nositi. Jednog dana je kod nekog kovaca ugledao bolesno musko zdrijebe i ucinilo mu se da bi od njega mogao ispasti dobar konj. Uhvatio ga za rep i pokusao ga zavitlati oko sebe bas kao i svaki put kad je ispitivao kvalitet konja. Medjutim ovaj se nije ni makao iz mjesta te ga je Marko kupio i izlecio od gube, te se vise nikad od njega nije odvajao. Sarac je u pjesmama opisan kao veoma snazan i brz, vjeran svome gospodaru u svim prilikama. I njegov kraj vezan je za Marka Kraljevica. Legenda kaze da je Marko prije nego sto mu je Bog uzeo dusu na planini Urvini, sabljom odsjekao Sarcu glavu te ga sahranio bolje od rodjenog brata. To je ucinio da konj takvih sposobnosti ne bi dopao Turcima u ruke pa da ga oni ne bi iskoristili. Druga legenda kaze da je on i danas ziv i da se sa svojim gospodarem nalazi u skrivenoj pecini, cekajuci trenutak kada ce ponovo da zagalopira, noseci Marka na svojim ledjima.
mallaMaja Date: Ponedeljak, 2012-10-01, 3:20 PM | Message # 40
VIP CLAN
Posts: 504
Reputation: 3
Reputation: 2
Offline
Jazavac Pred Sudom - Petar Kocic(Prepricano delo)

Osvrt na delo

I svoje najpopularnije djelo Kočić je napisao u vrijeme svojih studentskih dana u Beču. Napisao ga je 1903. godine, a objavio ga u svojoj II knjizi "S planine i ispod planine" (Zagreb, 1904). O tome kako je nastao "Jazavac" postoje zanimljiva svjedočanstva.
Na osnovu sjećanja Kočićevog druga Sime Erakovića, M. Selimović je iznio niz pojedinosti u vezi s tim. Po Erakovićevom sjećanju, jedno vrijeme Kočića se nigdje nije moglo pronaći, a kada ga je--ipak otkrio u nekom sirotinjskom stanu na periferiji, Kočićevo raspoloženje je silno odudaralo od zapuštenosti njegova izgleda i nereda koji ga je okruživao. "Bio je vedar. Uhvatio je Erakovića za ruku i gledao ga smešeći se. "Za noć sam napisao, za jednu noć!" A posle dužeg uzdaha rekao je: "To je priča o Davidu Štrpcu što tuži prokletog jazavca u onom našem nesretnom kraju." (M. Selimović: Kako je stvoren Kočićev "Jazavac pred sudom", Vreme, HHI/1941. br. 6858, str. 13)
U prvoj verziji "Jazavac" je bio napisan u obliku pripovijetke. Kočić ga je čitao 28. novembra 1903. godine u srpskom akademskom društvu "Zora" u Beču, uz burnu političku diskusiju u vezi sa Kočićevim invektivama ne samo protiv tuđinske vlade nego i protiv kompromisnih sklonosti domaćih vođa autonomne borbe. (Vidjeti o tom: V. Ćorović: Jazavac pred sudom u "Zori", Portreti dela, Beograd 1920, str. 131-138)
Kao što je poznato, i David Štrbac je u stvarnom životu postojao. O njemu M. Karanović piše: "Prošao sam iznad Davidove krčevine, koja se zove: Ni Davidova, ni carska, ni spahijska, i u kojoj je David uhvatio jazavca i odveo u sud. Na jednom groblju na visu, pod retkom trešanja, pokazaše mi grob Davida Štrpca sa prevaljenom krstačom. Niže groblja u pristranku je njegova kuća, pokrivena krovinom..." (Spomenica Petra Kočića, 1928, str. 19)
David, koji je živio od 1836. do 1906. bio je, navodno, "isti onakav kako ga Kočić opisuje", a "ni događaj s jazavcem nije izmišljen jer je David uistinu donosio jazavca u sud, da ga tuži za pojedene kukuruze, pa ga je, praveći se luckast i naivan, pustio u sudnici". (Vidjeti: T. Kruševac: Petar Kočić, Sarajevo, 1951, str. 86)
David Štrbac se pojavljuje već u prvoj Kočićevoj pripovijeci, u "Tubi", a zatim i u "Mejdanu Simeuna Đaka", "Tavnovanju" i u "Sudaniji".

U Davidovom stavu prema životu i njegovim postupcima ogledaju se osobine jednog naroda koji se vijekovima razvijao pod pritiskom ropstva.Ako čovjek nije u mogućnosti da se bori protiv jačeg fizičkom sbagom,onda će učiniti sve da se bori nadmudrivanjem.

Kočić u kratkim i ritkim rečenicama Davida Štrpca prikazuje ukletost sudbine bosanskog seljaka.Za šumu kaže:"Za turskog suda svačija,ničija šuma,a danas :carska šuma".A njivica koju jazavac pljačka nije "ni Davidova,ni carska,ni spahijska".U gradaciji koja ubrzano ide ka svome paroksizmu David nabraja čega ga je sve oslobodio "slavni sud"."Oslobodio" ga je svinjčeta,koze i krave.I najzad ona sa bolom kaže da ga je sud "oslobodio" sina,kojega su uzeli u vojsku i odveli u Grac gdje je za godinu dana umro.Vrhunac bola,dostojanstva i ponosa predstavljaju ove njegove riječi:"Lani oko časni veriga donese mi knez crnu knjigu i tri vorinta.Davide ,umro ti je sin pa ti carstvo šalje tri vorinta.To ti e nagrada.O dobre carevine,krst joj ljubim!-lijepo ja jauknu' od radosti,a žena i djeca zaplakoše.Brate kneže vrati ta tri vorinta carevini .Pravo će biti i bogu i ljudima da carevina uzme sebi ko, reć' ćemo,kasti,neku nagradu,jer je ona mene od napasti oslobodila."Ova velika tagika ,tek obložena providnom skramom humora,peče nagoni suze na oči,budi bijes u srcu i angažuje čitaoca u visoko moralnom smislu.David Štrbac je koncipiran tako da bude grč bijesa i bunta protiv okupacije.
mallaMaja Date: Ponedeljak, 2012-10-01, 3:20 PM | Message # 41
VIP CLAN
Posts: 504
Reputation: 3
Reputation: 2
Offline
Most na Žepi - Ivo Andric(Prepricano delo)

Cetvrte godine svoga vezirovanja posrnu veliki vezir Jusuf, i kao žrtva jedne opasne intrige pade iznenada u nemilost. Borba je trajala celu zimu i prolece. (Bilo je neko zlo i hladno prolece koje nije nikako dalo letu da grane.) A sa mesecom majem izide Jusuf iz zatocenja kao pobednik. I život se nastavi, sjajan, miran, jednolican. Ali od onih zimskih meseci, kad izmedu života i smrti i izmedu slave i propasti nije bilo razmaka ni koliko je oštrica noža, ostade u pobedniku veziru nešto stišano i zamišljeno. Ono neizrecivo, što iskusni i napaceni ljudi cuvaju u sebi kao skrovito dobro, i što im se, samo pokatkad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji i reci.
Živeci zatocen, u osami i nemilosti, vezir se setio svoga porekla i svoje zemlje. Jer, razocaranje i bol odvode misli u prošlost. Setio se oca i majke. (Umrli su oboje još dok je on bio skroman pomocnik nadzornika carskih štala, i on je dao da im se opervaze grobovi kamenom i podignu beli nadgrobni nišani.) Setio se Bosne i sela Žepe, iz kog su ga odveli kad mu je bilo devet godina.
Bilo je prijatno, tako u nesreci, misliti na daleko zemlju i raštrkano selo Žepu, gde u svakoj kuci ima prica o njegovoj slavi i uspehu u Carigradu, a gde niko ne poznaje i ne sluti nalicje slave ni cenu po koju se uspeh stice.
Još toga istog leta on je imao prilike da govori s ljudima koji su dolazili iz bosne. Raspitivao je, i kazivali su. Posle buna i ratova bejahu naišli nered, oskudica, glad i svakojake bolesti. On odredi znatnu pomoc svima svojima, koliko god ih još ima u Žepi, i u isto vreme naredi da se vidi šta im je najpotrebnije od gradevina. Javiše mu da ima još cetiri kuce Šetkica i da su ponajimucniji u selu, ali da je i selo i sav taj kraj osiromašio, da im je džamija oronula i pogorela, cesma presahla; a najgore im je što nemaju mosta na Žepi. Selo je na bregu kraj samog utoka Žepe u Drinu, a jedini put za Višegrad ide preko Žepe, pedesetak koraka poviše ušca. Kakav god most nacine od brvana, voda ga odnese. Jer, ili nabuja Žepa, naglo i iznenada kao svi gorski potoci, pa podrije i otplavi grede; ili nadode Drina, pa zajazi i zaustavi Žepu kod ušca, i ona naraste i digne most kao da ga nije ni bilo. A zimi se opet uhvati poledica po brvnima, pa da se polome i stoka i ljudi. Ko bi im tu most podigao, ucinio bi im najvece dobro.
Vezir dade šest cilima za džamiju i novaca koliko treba da se pred džamijom podigne cesma sa tri lule. I u isto vreme odluci da im podigne most.
U Carigradu je tada živeo jedan Italijan, neimar, koji je gradio nekoliko mostova u okolini Carigrada i po njima se procuo. Njega najmi vezirov haznadar i posla sa dvojicom dvorskih ljudi u Bosnu.
Stigli su još za snega u Višegrad. Nekoliko dana uzastopce su gledali zacudeni Višegradani neimara kako, pognut i sed, a rumen i mladolik u licu, obilazi veliki kameni most, tucka, medu prstima mrvi i na jeziku kuša malter iz sastavaka i kako premerava koracima okna. Zatim je nekoliko dana odlazio u Banju, gde je bio majdan sedre iz kojeg je vaden kamen za višegradski most. Izveo je argate i otkopao majdan, koji je bio posve zasut zemljom i obrastao šipragom i boricima. Kopali su dok nisu našli široku i duboku žilu kamena, koji je bio jedriji i belji od onog kojim je zidan višegradski most. Odatle se spustio niz Drinu, sve do Žepe, i odredio mesto gde ce biti skela za prevoz kamena. Tada se jedan od one dvojice vezirovih ljudi vratio u Carigrad s racunom i planovima.
Neimar ostade da ceka, ali nije hteo da stanuje ni u Višegradu ni u kojoj od hrišcanskih kuca ponad Žepe. Na uzvisini, u onom uglu što ga cine Drina i Žepa, sagradi brvnaru - onaj vezirov covek i jedan višegradski kjatib su mu bili tumaci - i u njoj je stanovao. Sam je sebi kuvao. Kupovao je od seljaka jaja, kajmak, luk i suvo voce. A mesa, kažu, nije nikad kupovao. Povazdan je nešto tesao, crtao, ispitivao vrste sedre ili osmatrao tok i pravac Žepe.
Uto se iz Carigrada vratio onaj cinovnik sa vezirovim odobrenjem i prvom trecinom potrebnog novca. Otpoce rad. Svet nije mogao da se nacudi neobicnom poslu. Nije ni nalicilo na most ono što se radilo. Najpre pobiše ukoso preko Žepe teške borove grede, pa izmedu njih dva reda kolja, prepletoše prucem i nabiše ilovacom kao šanac. Tako svratiše reku, i jedna polovina korita ostade suva. Upravo kad su dovršili taj rad, prolomi se jednog dana, negde u planini, oblak, i zacas se zamuti i nabuja Žepa. Tu istu noc provali vec gotov nasip po sredini. A kad sutradan osvanu dan, voda je bila vec splasna; ali je pleter bio isprovaljivan, kolje pocupano, grede iskrivljene. Medu radnicima i u narodu pode šapat da Žepa ne da mosta na se. Ali vec treci dan naredi neimar da se pobija novo kolje, još dublje, i da se isprave i poravnaju preostale grede. I opet je iz dubine odjekivalo kamenito recno korito od maljeva i radnicke vike i udaraca u ritmu.
Tek kad sve bi spremljeno i gotovo, i dovucen kamen iz Banje, stigoše klesari i zidari, Hercegovci i Dalmatinci. Podigoše im drvenjare, pred kojima su klesali kamen, beli od kamene prašine kao vodenicari. A neimar je obilazio oko njih, saginjao se nad njima i merio im svaki cas rad žutim limenim trougaonikom i olovnim viskom na zelenom koncu. Vec su bili s jedne i s druge strane prosekli kamenitu i strmu obalu, kad ponestade novca. Nasta zlovolja medu radnicima i u narodu mrmljanje da od mosta nece biti ništa. Neki koji su dolazili iz Carigrada pricali su kako se govori da se vezir promenio. Niko ne zna šta mu je, da li je bolest ili su neke brige, tek on biva sve nepristupacniji i zaboravlja i napušta vec otpocete radove i u samom Carigradu. Ali posle nekoliko dana stiže vezirov covek sa zaostalim delom novca, i gradnja se nastavi.
Na petnaest dana pred Mitrovdan, svet koji je prelazio Žepu preko brvana, malo poviše gradnje, primeti prvi put kako se s obe strane reke pomalja beo gladak zid od tesana kamena, opleten sa svih strana skelama kao paucinom. Od tada je rastao svakog dana. Ali uto padoše prvi mrazevi i rad se obustavi. Zidari odoše kucama, na zimovanje, a neimar je zimovao u svojoj brvnari, iz koje nije gotovo nikud izlazio, povazdan pognut nad svojim planovima i racunima. Samo je radnju priglédao cesto. Kad, pred prolece, stade led pucati, on je svaki cas, zabrinu, obilazio skele i nasipe. Pokatkad i nocu, sa lucem u ruci.
Još pre Ðurdevdana vratiše se zidari i rad otpoce ponovo. A tacno u pô leta bi posao dovršen. Veselo oboriše radnici skele, i iz toga spleta od greda i dasaka pojavi se most, vitak i beo, sveden na jedan luk od stene do stene.
Na svašta se moglo pomisliti pre negoli na tako cudesnu gradevinu u rastrganu i pustu kraju. Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostavili tako za jedan trenutak, lebdeci nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parce modre Drine, a duboko pod njim je grgoljila zapenjena i ukrocena Žepa. Dugo nisu oci mogle da se priviknu na taj luk smišljenih i tankih linija, koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krš, pun kukrikovine i pavite, i da ce prvom prilikom nastaviti let i išceznuti.
Iz okolnih sela povrve svet da vidi most. Iz Višegrada i Rogatice su dolazili varošani i divili mu se, žaleci što je u toj vrleti i divljini a ne u njihovoj kasabi.
- Valja rodit vezira! - odgovarali su im Žepljani i udarali dlanom po kamenoj ogradi, koja je bila prava i oštrih bridova, kao da je od sira rezana a ne u kamen secena.
Još dok su prvi putnici, zastajkujuci od cudenja, prelazili preko mosta, neimar je isplatio radnike, povezao i natovario svoje sanduke sa spravama i hartijama, i zajedno sa onim vezirovim ljudima krenuo put Carigrada.
Tek tada pode po varoši i po selima govor o njemu. Selim, Ciganin, koji mu je na svom konju dogonio stvari iz Višegrada i jedini zalazio u njegovu brvnaru, sedi po ducanima i prica, bogzna po koji put, sve što zna o strancu.
- Asli i nije on covek k'o što su drugi ljudi. Ono zimus dok se nije radilo, pa mu ja ne otidi po desetak-petnaest dana. A kad dodem, a ono sve neraspremljeno k'o što sam i ostavio. U studenoj brvnari on sjedi sa kapom od mededine na glavi, umotan do pod pazuha, samo mu ruke vire, pomodrile od studeni, a on jednako struce ono kamenje, pa piše nešto; pa struže, pa piše. Sve tako. Ja otovarim, a on gleda u mene onim zelenim ocima, a obrve mu se nakostriješile, bi reko proždrijece te. A nit govori nit romori. Ono nikad nisam vidio. I, ljudi moji, koliko se namuci, eto godinu i po, a kad bi gotov, pode u Stambul i prevezosmo ga na skeli, odljuma na onom konju: ama da se jednom obazrije jal na nas jal na cupriju! Jok.
A ducandžije ga sve više ispituju o neimaru i njegovom životu, i sve se više cude i ne mogu da nažale što ga nisu bolje i pažljivije zagledali dok je još prolazio višegradskim sokacima.
A neimar je dotle putovao, i kad bi dva konaka do Carigrada, razbole se od kuge. U groznici, jedva se držeci na konju, stiže u grad. Odmah svrati u bolnicu italijanskih franjevaca. A sutradan u isto doba izdahnu na rukama jednog fratra.
Vec iduceg dana, ujutro, izvestiše vezira o neimarovoj smrti i predadoše mu preostale racune i nacrte mosta. Neimar je bio primio samo cetvrti deo svoje plate. Iza sebe nije ostavio ni duga ni gotovine, ni testamenta ni kakvih naslednika. Posle dužeg razmišljanja, odredi vezir da se od preostala tri dela jedan isplati bolnici, a druga dva daju u zadužbinu za sirotinjski hleb i corbu.
Upravo kad je to naredivao - bilo je mirno jutro potkraj leta - donesoše mu molbu jednog mladog a ucenog carigradskog mualima, koji je bio iz Bosne rodom, pisao vrlo glatke stihove, i koga je vezir s vremena na vreme darivao i pomagao. Cuo je, kaže, za most koji je vezir podigao u Bosni i nada se da ce i na tu, kao na svaku javnu gradevinu, urezati natpis da se zna kad je zidana i ko je podiže. Kao uvek, on i sad nudi veziru svoje usluge i moli da ga udostoji da primi hronogram koji mu šalje i koji je s velikim trudom sastavio. Na priloženoj tvrdoj hartiji bio je fino ispisan hronogram sa crvenim i zlatnim inicijalom:
Kad Dobra Uprava i Plemenita Veština
Pružiše ruku jedna drugoj,
Nastade ovaj krasni most,
Radost podanika i dika Jusufova
Na oba sveta.
Ispod toga bio je vezirov pecat u ovalu, podeljen na dva nejednaka polja; na vecem je pisalo: Jusuf Ibrahim, istinski rob božji, a na manjem vezirova deviza: U cutanju je sigurnost.
Vezir je sedeo dugo nad tom molbom, raširenih ruku, pritiskujuci jednim dlanom natpis u stihovima, a drugim neimarove racune i nacrt mosta. U poslednje vreme on je sve duže razmišljao nad molbama i spisima.
Prošle su, još letos, dve godine od njegova pada i zatocenja. U prvo vreme, posle povratka na vlast, on nije primecivao kakve promene na sebi. Bio je u najlepšim godinama kad se zna i oseca puna vrednost života; pobedio je sve protivnike i bio mocniji nego ikad pre; dubinom skorašnjeg pada mogao jer da meri visinu svoje moci. Ali što je više odmicalo vreme, njemu se - umesto da zaboravlja - u secanju sve cešce javljala pomisao na tamnicu. Ako je i uspevao ponekad da rastera misli, on nije imao moci da spreci snove. U snu poce da mu se javlja tamnica, a iz nocnih snova je, kao neodreden užas, prelazila u javu, i trovala mu dane.
Postade osetljiviji za stvari oko sebe. Vredali su ga izvesni predmeti koje pre nije ni primecivao. Naredio je da se digne sav somot iz palate i zameni svetlom cohom koja je glatka, meka i ne škripi pod rukom. Omrznu sedef, jer ga je u mislima vezivao s nekom studenom pustoši i osamom. Od dodira sedefa i od samog pogleda na nj trnuli su mu zubi i prolazila jeza uz kožu. Sve pokucstvo i oružje u kom je bilo sedefa odstranjeno je iz njegovih soba.
Sve poce da prima sa prikrivenim ali dubokim nepoverenjem. Odnekud se ustali u njemu ova misao: svako ljudsko delo i svaka rec mogu da donesu zlo. I ta mogucnost poce da veje iz svake stvari koju cuje, vidi, rekne ili pomisli. Pobednik vezir oseti strah od života. Tako je i ne sluteci ulazio u ono stanje koje je prva faza umiranja, kad covek pocne da s više interesa posmatra senku koju stvari bacaju nego stvari same.
To je zlo rovalo kidalo u njemu, a nije mogao ni pomisliti da ga kome ispovedi i poveri; pa i kad to zlo dovrši svoj rad i izbije na površinu, niko ga nece poznati; ljudi ce kazati prosto: smrt. Jer, ljudi i ne slute koliko ima mocnih i velikih koji tako cutke i nevidljivo, a brzo, umiru u sebi.
I ovoga jutra vezir je bio umoran i neispavan, ali miran i sabran; ocni kapci su mu bili tešli a lice kao sledeno u svežini jutra. Mislio je na stranca neimara koji je umro, i na sirotinju koja ce jesti njegovu zaradu. Mislio je na daleku brdovitu i mracnu zemlju Bosnu (oduvek mu je u pomisli na Bosnu bilo neceg mracnog!), koju ni sama svetlost islama nije mogla nego samo delimicno da obasja, i u kojoj je život, bez ikakve više uljudenosti i pitomosti, siromašan, štur, opor. I koliko takvih pokrajina ima na ovom božjem svetu? Koliko divljih reka bez mosta i gaza? Koliko mesta bez pitke vode, i džamija bez ukrasa i lepote?
U mislima mu se otvarao svet, pun svakojakih potreba, nužde, i straha pod raznim oblicima.
Sunce je bleštalo po sitnoj zelenoj ceramidi na kiosku u vrtu. Vezir obori pogled na mualimov natpis u stihovima, polako podiže ruku i precrta dvaput ceo natpis. Zastade samo malo, pa onda precrta i prvi deo pecata sa svojim imenom. Ostade samo deviza: U cutanju je sigurnost. Stajao je neko vreme nad njom, a onda podiže ponovo ruku i jednim snažnim potezom izbrisa i nju.
Tako ostade most bez imena i znaka.
On je, tamo u Bosni, blještao na suncu i sjao na mesecini, i prebacivao preko sebe ljude i stoku. Malo - pomalo, išceznu posve, onaj krug razrovane zemlje i razbacanih predmeta koji okružuju svaku novu gradnju; svet raznese i voda otplavi polomljeno kolje i parcad skela i preostalu gradu, a kiše sapraše tragove klesarskog rada. Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane, njegov beo i smelo izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenadivao putnika kao neobicna misao, zalutala i uhvacena u kršu i divljini.
Onaj koji ovo prica, prvi je koji je došao na misao da mu ispita i sazna postanak. To je bilo jednog vecera kad se vracao iz planine, i umoran, seo pored kamenite ograde na mostu. Bili su vreli letnji dani, ali prohladne noci. Kad se naslonio ledima na kamen, oseti da je još topao od dnevne žege. Covek je bio znojan, a sa Drine je dolazio hladan vetar; prijatan i cudan je bio dodir toplog klesanog kamena. Odmah se sporazumeše. Tada je odlucio da mu napiše istoriju.
mallaMaja Date: Ponedeljak, 2012-10-01, 3:21 PM | Message # 42
VIP CLAN
Posts: 504
Reputation: 3
Reputation: 2
Offline
Analiza likova

Vojnicki

Drama nosi naslov Ujka Vanja, pa bi glavni lik trebao biti Vojniciki,
Ivan Petrović. Vojnicki je dekadent koji u 47. godini spoznaje
uzaludnost svog života. Dvadeset i pet godina radio je na imanju
profesora Serebrjakova da bi se ovaj mogao u gradu baviti naučnim
radom. Vojnicki spoznaje da profesor nije bio nikakav veliki literarni
stručnjak kojemu se trebalo diviti kao božanstvu i da je on potrošio svoj
život za jednu običnu ništicu.

Citati:

“Vojnicki: Ti si za nas bio više biće, a tvoje smo članke znali napamet.
Ali sad mi je puklo pred očima! Ja sve vidim! Ti pišeš o umetnosti,
a ništa se ne razumeš u umetnost! Svi tvoji radovi koje sam ja voleo
ne vrede ni prebijene pare! Ti si nas obmanjivao!”

“Vojnicki: Ti si upropastio moj život.”
“Sad je on u penziji i sada se vidi ceo smisao njegovog života:
posle njega neće ostati nijedna stranica iz njegovih dela, on je potpuno
nepoznat, on je nula! Mehur od sapunice!”

Vojnicki je nesrećan, on se ne može pomiriti sam sa sobom i svojim
stanjem.

“Vojnicki: Prvo, pomirite me sa samim sobom!”

Iako nemoćan i izgubljen u svojim mislima Vojnicki jednom progovara
muški, odlučno. Kada profesor želi da proda imanje a njega i Sonju izbaci
na ulicu kao stari kofer, Vojnicki reaguje elementarno ljudski i pokušava u
efektu pištoljem da ubije profesora. Njegov je čin završio očajno i sramotno,
promašio je profesora.

Vojnicki je zaljubljen u prelepu mladu Jelenu ali mu ona ne uzvraća
ljubav. Tragedija Vojnickog ,kao i Sonje, je kada shvate da će još živeti
a da ne znaju zašto i za koga i da im je budućnost besmislena.

“Vojnicki: Meni je četardeset i sedam godina; ako budem živeo, recimo do
šezdesete, ostaje mi još trinaest godina. Mnogo! Kako ću proživeti tih
trinaest godina? Šta ću da radim, čime ću ih ispuniti?”

Vojnicki bi želeo nemoguće, novi život.

“Vojnicki: Početi nov život... Reci mi, kako da počnem... od čega da
počnem?”

Astrov odgovor osujetio je Vojnickove želje - bez okolišanja.

“Astrov: Kakav nov život! Naš je položaj, i moj i tvoj, bezizlazan.”

Sonja

Sonja je nesrećna žena, zaljubljena u lekara Astrova koji je ne voli.
Sonja sa svojim ujakom Vojnickim vodi imanje. Ona puno radi.
Sonja je realni lik. Predstavlja tip žene koja je bez prava na pobunu,
primorana da prihvati svoju nesrećnu sudbinu. Sonja je neiživljena i
nikada neće ni živeti. Nikada neće biti voljena. Ona je žrtvovana i svoju
žrtvu prima mirno. Sonja je smirenje, nema krika ni pobune kod nje.

“Sonja: Nismo mi jeli hleb zabadava! Ja ne govorim šta treba reći,
ne govorim ono što treba, ali ti nas moraš razumeti tata. Treba biti
milostiv!”

Kada shvata da joj je sudbina okrutno zapečaćena očekujemo njen jauk.
Naprotiv, Sonja pronalazi bizarno hrišćansko otkupljenje i spas. Sonjinim dijalogom završava drama:

“Sonja: ... a kad nam dođe naš sudnji čas, pokorno ćemo umreti i tamo,
na onom svetu, reći ćemo da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo
teško i bog će se sažaliti na nas; onda ćemo, ujko, mili ujko, videti drugi
život - svetli, divan, lep, radovaćemo se i na sve sadašnje naše
patnje pogledaćemo ganuto, s osmehom - i odmorićemo se.”

Astrov

Astrov je lekar u zabiti i primitivnosti ruskih sela. Naporno radi.
Određenu simpatiju Čehov stidljivo poklanja Astrovu. Možda je uzrok tome
što je i Čehov bio lekar. Astrov je osebnjak, bez porodice. Za razliku od
Vojnickog gotovo ravnodušno i bez borbe pomirio se sa besmislom svoga
života. Astrov više ne veruje ni u svoje sposobnosti pa za sebe kaže:

“Astrov: Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji čovek s velikim
brkovima i malim sposobnostima... To sam ja.”

Tragedija je Astrova što je on gotovo prestao da postoji kao čovek,
jer ne veruje više u ljude i nema više osećaje, ne može voleti.

“Astrov: Ja za sebe više ništa ne očekujem, ne volim ljude... Odavno već
nikog ne volim.”

Jelena Andrijevna

Jelena Andrijevna, mlada žena starog profesora, u žabokrečinu
ljudskih duša unela je nemir. Probudila je mrtvilo u Astrovu, a naročito u
Vojnickom. Jelena je nesretna žena koju svoju
najveću nesreću prima sa manje emocija, donekle racionalno.

“Jelena Andrejevna: I mrzi me da živim i dosadno mi je! Svi napadaju
mog muža, svi me gledaju sa željenjem: nesrećna žena, ona ima starog
muža! To je saučešće meni - o, kako ga dobro razumem”

Jelena mrzi muža, ali zna da mora živeti sa njim.

“Jelena Andrejevna: Ćuti! Ti si me ubio!”

Jeleninoj vernosti filozofski i lirski razmišlja Vojnicki.

“Vojnicki: Zato što je ta vernost neprirodna i izveštačena od početka do
kraja. U njoj je mnogo retorike, ali nema logike. Iznevereti starog muža
kog ne možeš podneti - to je nemoralno.”

Stari profesor

Stari profesor uzrok je uništenja mnogih života. Optužuju ga i mrze
njegova žena i Vojnicki. Sonja svoga oca voli i žrtvovanje za njega
prihvata kao nešto prirodno. Profesor je star i bolestan i ljubomoran je
na mladost. Ustvari je umišljena veličina koja u zimi svog života očekuje
od svih još malo pažnje. Profesor ne govori o svome radu, ali ga Vojnicki
bolno secira.

“Vojnicki: Čovek punih dvadeset i pet godina predaje i piše o umetnosti,
a nimalo ne razume umetnost.”

Ono što ubija profesora i čini ga nesretnim je starost. Čitav je život bio
sebičan, a sada život ostavlja drugima, mlađima.

“Serebrjakov: Prokleta, odvratna starost. Đavo da je nosi! Otkako sam
ostario, gadim se samom sebi. A i svima vama, verovatno, gadno je da
me gledate.”

O likovima:

Likovi drame su slabići i malenholični tragičari.
Nihilizam se bolesno uvukao u njih i spremni su na tiho propadanje.

Vojnicki koji je na tren reagovao ljudski i pobunio se pretvara se ponovo u
bezličnu senku spreman da sa Sonjom propati ostatak života.

Pristati svesno na predaju, na vegetiranje, pomiriti se sa činjenicom da si
živ zakopan u zaostalosti ruskog sela i da ćeš tu lagano umirati, čini likove
drame drastično tragičnim. Oni nemaju moć ni brzo da umru. U takvoj
atmosferi života Čehov ponire duše svojih junaka i prikazuje ih kroz
dramski dijalog. On ih slika, prikazuje, ali ih ne objašnjava ili optužuje.
Kroz dijaloge je oslikana atmosfera i nema poruke pisca. Prikazano je
stanje duša u određenom prostoru i vremenu iz kojeg nisu mogli pobeći.
mallaMaja Date: Ponedeljak, 2012-10-01, 3:21 PM | Message # 43
VIP CLAN
Posts: 504
Reputation: 3
Reputation: 2
Offline
Vjekoslav Kaleb - Gost(Prepricana knjiga)

Bilješke o piscu:

Romanopisac i novelist; pisao je reportaže, prikaze, članke i filmske scenarije. Bio je urednik nekoliko književnih časopisa, tajnik Društva hrvatskih književnika i Matice hrvatske.

Najpoznatija djela su mu: zbirke pripovijedaka «Na kamenju» (1940), «Izvan stvari» (1492), «Novele» (1946), «Kronika dana» (1949), «Pripovijetke» (1951), «Smrtni zvuci» (1957) itd.

Tema djela: neočekivani dolazak gosta-psa

Vrsta djela: Novela

Citati:

Interijer:

«Ono tvoje sjedi u mračnoj kući pod čađavim gredama:

na kladi uz vatru Frane, za niskim stolom miješa

kašu za večeru Mara, a na kovčegu uza zid čuči,

vrebajuči kao divlja mačka, kuštrava kći.»

Citat opisuje jednu seljačku kuću.

Glavni lik:

«S vrata su gledala dva blaga, pametna oka, mirna i

sama kao dvije svijeće na oltaru.

To je na vratima stajao ovelik lovački pas prepeličar,

Duge sive dlake, tankih smeđih ušiju obješenih i

Priljubljenih uz obraz kao baršunaste krpe. A tih je;

Svečan bojom se slaže s mrakom, samo mu se oči

Odvajaju»

Citat opisuje odlazak gosta.

Glavni događaj:

«U taj se čas pas digne. Rastreseno pogleda prisutne: ne čudi se što ih je toliko. Sasvim se vješto protegne, zijevne i otrese čisto na svoj način od glave do repa. Tada najednom dobije poslovan izraz: skoči na pod, pa se uputi u svijem putnom koraku van, ne pogledavši nikoga, niti Franu koji mu je najbliži stajao, skršenih ruku na prstima kao pred svojim dućanom.»

Citat opisuje odlazak gosta.

Karakterizacija likova:

Gost(pas): Miran, tih, povučen

Frane: pričljiv, glasan

Fabula:

Jedne obične večeri dok se obitelj spremala za večeru, na ulazna vrata je zakoračio gost-pas kojeg je prva zapazila Mara.

Ne obazirajući se na njega, obitelj je sjela za stol i počela večerati, Pas je sa ulaznih vrata prišao Frani i pomno pratio njegove pokrete žlicom. Kad je Frane to primjetio, žlicom mu odreže komad otvrdnule kaše i baci na pod. Ugledavši kašu na podu, on se ne pomakne.

No kada mu je Mara stavila u drvenu zdjelicu kaše i odnesla u kut kuće, pas polagano ode do zdjele i počne jesti. Nakon toga više nije obraćao pozornost na njihovu večeru.

U to vrijeme uđe susjed Špirkan, zastane na trenutak i upita čiji je to pas. Nitko mu nije odgovorio zato što nitko nije znao.

Dok su oni razgovarali o dolasku psa, na vratima se pojavio stari zvonar Markutina. On također primijeti psa i pridruži se ukućanima. Kako su oni diskutirali o psu sve glasnije i glasnije na neki način počeli su se svađati. Nikako nisu mogli odrediti od kuda je taj pas došao i što to znači njegov dolazak.

Pas se u taj čas digne, rastegne i protrese se na običan pseći način od glave do repa i krene prema vratima kuće. Vidjelo se vani na mjesečini da je na vratima dvorišta digao nogu, kao sasvim običan pas, smočio prag i nestao u noći.
mallaMaja Date: Ponedeljak, 2012-10-01, 3:22 PM | Message # 44
VIP CLAN
Posts: 504
Reputation: 3
Reputation: 2
Offline
Vjekoslav Kaleb - Gost(Prepricana knjiga)

Bilješke o piscu:

Romanopisac i novelist; pisao je reportaže, prikaze, članke i filmske scenarije. Bio je urednik nekoliko književnih časopisa, tajnik Društva hrvatskih književnika i Matice hrvatske.

Najpoznatija djela su mu: zbirke pripovijedaka «Na kamenju» (1940), «Izvan stvari» (1492), «Novele» (1946), «Kronika dana» (1949), «Pripovijetke» (1951), «Smrtni zvuci» (1957) itd.

Tema djela: neočekivani dolazak gosta-psa

Vrsta djela: Novela

Citati:

Interijer:

«Ono tvoje sjedi u mračnoj kući pod čađavim gredama:

na kladi uz vatru Frane, za niskim stolom miješa

kašu za večeru Mara, a na kovčegu uza zid čuči,

vrebajuči kao divlja mačka, kuštrava kći.»

Citat opisuje jednu seljačku kuću.

Glavni lik:

«S vrata su gledala dva blaga, pametna oka, mirna i

sama kao dvije svijeće na oltaru.

To je na vratima stajao ovelik lovački pas prepeličar,

Duge sive dlake, tankih smeđih ušiju obješenih i

Priljubljenih uz obraz kao baršunaste krpe. A tih je;

Svečan bojom se slaže s mrakom, samo mu se oči

Odvajaju»

Citat opisuje odlazak gosta.

Glavni događaj:

«U taj se čas pas digne. Rastreseno pogleda prisutne: ne čudi se što ih je toliko. Sasvim se vješto protegne, zijevne i otrese čisto na svoj način od glave do repa. Tada najednom dobije poslovan izraz: skoči na pod, pa se uputi u svijem putnom koraku van, ne pogledavši nikoga, niti Franu koji mu je najbliži stajao, skršenih ruku na prstima kao pred svojim dućanom.»

Citat opisuje odlazak gosta.

Karakterizacija likova:

Gost(pas): Miran, tih, povučen

Frane: pričljiv, glasan

Fabula:

Jedne obične večeri dok se obitelj spremala za večeru, na ulazna vrata je zakoračio gost-pas kojeg je prva zapazila Mara.

Ne obazirajući se na njega, obitelj je sjela za stol i počela večerati, Pas je sa ulaznih vrata prišao Frani i pomno pratio njegove pokrete žlicom. Kad je Frane to primjetio, žlicom mu odreže komad otvrdnule kaše i baci na pod. Ugledavši kašu na podu, on se ne pomakne.

No kada mu je Mara stavila u drvenu zdjelicu kaše i odnesla u kut kuće, pas polagano ode do zdjele i počne jesti. Nakon toga više nije obraćao pozornost na njihovu večeru.

U to vrijeme uđe susjed Špirkan, zastane na trenutak i upita čiji je to pas. Nitko mu nije odgovorio zato što nitko nije znao.

Dok su oni razgovarali o dolasku psa, na vratima se pojavio stari zvonar Markutina. On također primijeti psa i pridruži se ukućanima. Kako su oni diskutirali o psu sve glasnije i glasnije na neki način počeli su se svađati. Nikako nisu mogli odrediti od kuda je taj pas došao i što to znači njegov dolazak.

Pas se u taj čas digne, rastegne i protrese se na običan pseći način od glave do repa i krene prema vratima kuće. Vidjelo se vani na mjesečini da je na vratima dvorišta digao nogu, kao sasvim običan pas, smočio prag i nestao u noći.
mallaMaja Date: Ponedeljak, 2012-10-01, 3:22 PM | Message # 45
VIP CLAN
Posts: 504
Reputation: 3
Reputation: 2
Offline
Veliki talas - Perl Bak ( analiza )

Vrijeme radnje : Prije stotinu godina

Mjesto radnje : Japan, obala, farma ,polje, dvorac
Fabula : Prije 100 godina u Japanu zivio je jedan djecak po imenu Kino. Imao je svog dobrog druga Džija. Bili su nerazdvojni a živjeli su pored okean, pa su se bojali da ne bi doslo vrijeme za veliki cunami. Od toga su strahovali kako i ostali ljudi iz tog mjesta.To se jednom moralo desiti, i desilo se. Okean se uzburkao i pomeo sve kuće na obali,kao i ljude. Kuće na brdima su ostale čitave,kao npr.Kinova. Ali Džijova nije ostala na mjestu kao ni njegova porodica. Kinova porodica je usvojila Džija. Kada su svi odrasli, Džijo se ozenio Kinovom sestrom Setsu.

Ideja : Uživaj u zivotu , ne boj se smrti

Tema : Džijov i Kinov zivot pored okeana.

Sporedne ličnosti : To su Kinov otac, majka, njegova sestra Setsu i bogati gospodin. Kinov otac je bio snazan, zilav covjek, a tezak i naporan rad mu je zategao mišiće na rukama i nogama. Ruke su mu uvijek bile hrapave, ali isto tako i čiste. Na nogama je imao slamnate sandale. Majka je bila brižna i dobra. Sets, Kinova sestra je bila nestašna i radoznala djevojčica sa smeđim očima .

Glavna ličnost: Glavne ličnosti su Kino I Dzijo. Bili su nerazdvojni i pravi prijatelji..Sve su djelili i radili zajedno. Kino je bio malo niži od Dzija,ali duguljast. Dzijo je bio vrlo lijep.visok za svoje godine, a njegovo tijelo snažno. Oči pametne i bistre.
Forum » Obrazovanje » Obrazovanje » Prepricane lektire i analize dela za Osnovnu skolu
Page 3 of 5«12345»
Search:

Osnivaci
Ana Babic /Sefica/
Marija Nikolic /mallaMaja/
Nikolina Djuzic /NiNa/



+381/ --- / -- -- mestozazabavu@gmx.com
Lokacija
sample map